BRETONI NISU NAŠ CELI ŽIVOT -
BRETONI ČINE DA NAŠI ŽIVOTI BUDU CELI

Priča počinje daleke 1978. godine kada je prvi Epanjel Breton ušao u moj život. Ovo nije samo priča o odgoju jedne rase i stalnim težnjama za unapredjenjem iste, već mnogo mnogo više... Ovo je pre svega priča o ljubavi i prijateljstvu, o usponima i padovima, priča o najdražim mi bićima na ovom svetu čija nesebična ljubav, posve prisutni entuzijazam i požrtvovanost boje moj svet najlepšim bojama, bićima koja su mi omogićila da svet sagledam iz jednog novog, do tada nepoznatog mi ugla-lepšeg, iskrenijeg, srećnijeg, jednostavnijeg… Hvala im na tome! Takodje hvala im za sve radosti koje su mi pružili, svim bitkama koje smo zajedno vodili, svim uspesima koje smo zajedno slavili i svim porazima koje smo dostojanstveno podneli.

Ova bića, kao što rekoh, ušla su u moj svet daleke 1978. sa mojom prvom Bretonkom Nanom (ćerka interšampiona stare Juge Vito Sa Sidra, PEDIGREE). Lov sa Nanom bio je pravi doživljaj, prava avantura… Takvu požrtvovanost, ljubav i ushićenje do tada nisam doživeo. Prvi aport i marku nana je načinila sa svojih samo 4 meseca. Lovila je 13 lovnih sezona i uginula u svojoj dubokoj starosti a za sobom ostavila jedno leglo od sedam štenadi- 7 šampiona. Inače Nanino prvo i poslednje parenje bilo je sa Scott de Loc Envel-om.

Drugi moj pas po redu i prvi šampion (pošto nana nije ucestvovala ni na jednoj utakmici niti izložbi) bila je kuja Mel Vorn (PEDIGREE).

Inače Mel je bila sestra Mabel Vorn i Mer Vorn, po mom dubokom ubedjenju 3 najbolje kuje epanjel bretona na prostoru bivše Juge koje su za sobom ostavile mnogo štenadi, mnogo šampiona (Bizo, Apolo, Ben…) Ostatak priče sa srećnim pocetkom i tužnim krajem, je LEDENDA, legenda čiji je glavni lik ,ujedno i glavni lik ove priče, sin Mel Vorn, crno-beli Breton- APOLO! Pas sa kojim sam doživeo prvi veći uspeh i vinuo se u sam vrh kinologije bivše Jugoslavije.

Apolo (PEDIGREE) je bio Breton koji je sa svojih 7 meseci osvojio CACIT (titulu u radu) pobedivši u turnusu 5-godisnjeg NKD-a (internacionalnog šampiona u radu sa mnogo cacita) ostavivši sve prisutne bez daha i ušavši u legendu, legendu koja se mnogo puta prepricavala. Na žalost Apolo je 1989. god, poginuo u lovu sa svoje 2 godine i titulom interšampiona u radu, ostavivši za sobom bol koji ni danas ne jenjava ali i mesto u mom srcu u kome će zauvek ostati. Ovaj tragični dogadjaj koga se i danas nemilo i sa tugom sećam uslovio je moje povlačenje iz kinologije. Ovde priča zastaje ali samo na kratko…

Nakon smrti Apola na poklon dobijam mužjaka bretona-Gold Vorna od svog prijatelja Nebojše Surbatovica(internacionalnog FCI sudije I dugogodisnjeg bretondzije), sa željom da mi bar delom nadomesti gubitak Apola. Gold je bio sin Mer Vorn i Armani De Loc Envel  i sa mnom  živeo i lovio 13 godina, ne učestvujući na izložbama i utakmicama jer gubitak Apola tada još nisam preboleo.

Priča opet počinje kada u moj život ulazi pas po ponašanju neodoljivo sličan mom Apolu i vraća me kinologiji i uzgoju bretona. Radeći predano i kontinuirano na unapredjenju ove rase uspeo sam da održim vrhunske linije a u srcu sam držao želju da će se jednog dana opet ošteniti Apolo i ta me zelja i danas održava i vodi.

Miladin Pantić